Vrijeme je za brisanje

Otišla sam na svoj vlastiti blog. Na kojem me nije bilo toliko dugo da, kad sam ukucala stranicu, nije me odvelo automatski na stranicu administratora, nego ju je otvorilo kao da sam gost. Što pomalo i jesam. Jer nisam nosom provirila ovdje 6 mjeseci. Ne znam ni sada točno zašto sam ušla. Možda mi fali? Možda mi se… piše?! Gledala sam u tu stranicu koju sam godinama pomno slagala, ispunjavala, ispravljala. Gdje se vidi koliko sam odrasla s vremenom i koliko mi je neugodno što sam neke stare tekstove ikada napisala. Gledala sam u taj blog, dok je on gledao mene. U tišini. ‘I šta ćemo sad?’ rekla sam si Konstraktinim tonom glasa u glavi.

I ne znam zašto ga i dalje imam. Točnije, ne znam zašto mi je nepojmljiva činjenica da ga obrišem. Ali pisati sam morala stati jer mi je bilo previše. Previše svega. Previše života uz dvoje male djece. Previše obaveza u dobu kad nemam vremena. Previše ljudi koji se ‘bave pisanjem’ iako pišu tri rečenice ispod slike. Priznajem. Zasitila sam se.

U to vrijeme, s novorođenčetom, bebom, a kasnije i toddlerom, više mi je odgovaralo šutjeti. Nisam imala što za reći. Zaista. Samo sam pratila njih, njihov tempo, i pokušavala zapamtiti što više toga. U to vrijeme mi se nije pisalo. Imala sam punu glavu i vagon emocija koje nemam kada probaviti – jer nemam kad. Ali sam bilježila naš život i slagala kadrove u video format. I to me veselilo. To je bio novi način izražavanja u kojem sam bila samo njihova mama i za mene je bilo dovoljno.

Ali mi koji pričamo, valjda ne možemo šutjeti dugo. Posložile su se kockice tako da, kad sam ja krenula imati neslužbenu verziju podcasta na youtube-u (kategorija Kava s Majom), i na poslu mi je ponuđeno mjesto podcast hosta. Stajanje za mikrofonommi je sve bliže srcu, priznajem, i zato nisam ni trepnula, a već sam imala još jedan podcast – onaj s Margaritom. I uživam u tom procesu neobjašnjivo puno.

(Toliko puno da mozak i dalje procesuira i traži način da snimam još jedan. Ideja se kuha u glavi, ali strah me reći na glas.)

Ali i dalje nisam obrisala blog.

Da, uspomena je to. Dnevnik mog života i svega što sam naučila putem.

Ali nije samo to.

Iz nekog razloga, i dalje se ne mogu odmaknuti od pismene forme u potpunosti. I ne znam što to znači za mene niti za budućnost ovog bloga, ali znam da moram prestati tražiti hobije koji oduzimaju hrpu vremena, a niti donose lovu niti gubim kile s njima.

Beznadan slučaj sam, čini mi se.

Ako ste vi jedni od onih koji redovno zalaze da vide što ima i jesam li se trgnula, hvala vam. Statistika mi pokazuje da vas i dalje dolazi ozbiljan broj i meni je to najveći kompliment.

U svijetu u kojem nam svi nude savjete o životu i imaju instant rješenje za svaki naš problem, meni mnogo znači činjenica da ovdje i dalje ima ljudi koji prate kako pokušavam pronaći svoj put u mraku.

Nekad više, nekad manje uspješno.

#misusovo

p.s. – Ako vam nije teško, slobodno se raspišite u komentarima. Volim znati tko dolazi i čita. Volim znati kakve tekstove najviše volite, u čemu se najviše pronalazite. Voljela bih više interakcije sa svima vama, samo me trenutno instagram-život do zla boga živcira tako da kontakte tražim po drugim sferama. Jedva čekam da se vratim snimanju podcasta, a ako vi smislite kako da i Olivera dovučem pred mikrofon, javite mi. Mislim da bi to mogla biti dobitna kombinacija! 😉