Hardcore kućanica

I započelo je! Mnogi od vas znaju da malo naginjem alternativnoj strani. Imam prečesto taj ‘boli me uvo za sve’ stav, volim hodat odjevena kao beskućnik, boju kose mijenjam dovoljno često da me ljudi nanovo upoznaju u prosjeku dva puta godišnje i sada sam već skupila omanju kolekciju tinte na koži. Češće udaram glavom u zid nego što je to predviđeno, a kompliment koji mi je standardno upućen je ‘tko bi rekao da si ti tako normalna?’. Malo se zapitam ponekad, ali ok. I to je bio moj stav, moja reputacija, recimo, na kojoj sam i sama radila godinama. Ono, ‘neće meni netko govoriti kako da živim’, ja sam totač ufurana, cool, unikatna, blabla i te spike, a opaka pogotovo. Ne moram ni napominjati koliki su bili zgroženi time što sam u braku (valjda sam previše izrod za nešto tako tradicionalno, štatijaznam), a tek kad su saznali da sam i bijelo nosila… Naravno, sve je to debelo preuveličano jer sredina iz koje dolazim je stvarno ograničena što se takvih stvari tiče. Ali da sam se trudila biti ‘opaka i nekompromisna’, jesam. A onda je na red došla najveća dilema mog života. Dilema koja mi je ukazala neke zanimljivosti koje ni sama nisam primijetila. Dilema koja je rekla – jesi li opaka ili si pič…, oprostite, mekušac? O čemu se radi? O šalicama. O prokletim šalicama!

Opaka kakva jesam, jedva sam dočekala da prođe cijela faza trudnoće, oporavka, dojenja da si mogu nakeljit još jednu tetovažu. Ali putem sam skužila da ću ipak stavit jednu drugu, a onda ću se vratiti na prvu ideju mjesec kasnije. I bi tako! Jedna stavljena, druga naručena. Malo sam si pomrsila račune kada sam se, naravno, zabila autom u garažu. Vlastitu. Dok sam vozila dijete u vrtić. Da ne ulazim u detalje, šteta nije velika, ali naravno košta. Košta me, rječnikom prosječne domaćice, jedne fine sušilice. Sušilice koja mi goddamit treba! Ali eto, ode sušilica, ode tetovaža. Ali pošto svi imamo majku, a neki od nas (da, ja) smo rođeni i na Božić, moja je odlučila biti dobra prema svom potomku i dati mi pare. Za tattoo, ne za sušilicu (toliko me ne voli, da si ne lažemo). Ali je u toku razgovora rekla nešto u stilu ‘Dam ti ja pare, samo ti daj ako oćeš, ALI zar ti ne bi bilo ljepše kupiti si nešto za sebe? Onako, nešto što si baš želiš, recimo odjeće za te pare.’ I stavila mi je bubu u uho. Oči su mi odmah zasjale i pomislila sam ‘Šalice! Proklete šalice!’

Da, moja najopakija strana od svih je strast za šalicama. Živim za finu kavu, ali šalice mom mozgu rade nevjerojatne stvari – šalice i knjige. Mogu ih imati tristo tisuća i dalje neće biti dosta. Još samo ova, još samo ovaj set, jaooooo vidi ove s tanjurićima i tako u nedogled. Doslovno sam prošla fazu odvikavanja od šalica nakon što sam kupila dva seta za kuću i zabranila sama sebi da pogledam u tom smjeru. Ali avaj! U doba interneta, teško je ne gledati u tom smjeru. Ali držala sam se dobro! Nemam novih šalica. Dok nisam otkrila ženu koja radi najljepše unikatne šalice ikad. Ne samo da su najslađe, nego se radi i o hrvatskom proizvodu, malom pogonu u kojem je 90% posla ručne izrade. I onda sam si slomila srce jer sam ih kupila i – poklonila. I nikad prežalila. A onda me dočeka nova slika – izašlo je božićno izdanje šalica. I sada je moja mama rekla ‘kupi si nešto za sebe’, nešto što si nikad ne bih priuštila sama, a ja sam samo razmišljala o šalicama jer to su stvari koje se poklanjaju, ne kupuju sebi. I sama sebe dovela pred dilemu koja život znači. Ja, opaka istetovirana alternativna mama želim šalice umjesto tetovaže? Želim li stvarno?! Faking šalice?!

Smijte se koliko god želite, smiješno je i meni, ali nakon prvotnog razmišljanja, shvatila sam da se stvarno radi o dilemi između mlade Maje, one studentice, one koju boli uvo za sve i koja je sebi na prvom mjestu i mame Maje, Maje kućanice, one koja svija gnijezdo i hoda kao beskućnik jer sve pare spiska na robicu za malu. Da, narode, došlo je do toga da mi se plače jer sam razbila auto pa si sad ne mogu kupit sušilicu. Sušilicu, ne iphone 6. Iphone 6 je prekrasan i velik i sjajan i cool. I pogodite šta? Ne pomaže u tome da mi kuća nije konstantno okupirana mokrim vešom. A sušilica pomaže. Prokleta sušilica. I proklete prekrasne šalice koje mi se smiju u facu jer znaju, oooo znaju, da njih želim malo više od tetovaže. Želim dekicu i kauč više od tuluma. Želim ljetovanje na pustom otoku više od Makarske. Želim ići spavat prije ponoći, a ne ostat vani do jutra. Želim topli čaj više od votke. Ok, lažem, ništa ne želim više od votke. Dobar dan, ja sam Maja, žena sa 13 tetovaža, stalnom mijenom boje kose i želim sušilicu i šalice. To je moj život. Faking šalice. Ali preslatke su, šalice, kuglice, sve – nisu li?! 😉